Primeri ostalih gradova

Beograd

Gradska uprava Beograda utvrdila je pravila o uslovima i postupku davanja odobrenja za izvođenje kulturnog i artističkog programa na površinama javne namene i površinama u javnom korišćenju na teritoriji Beograda 2013. godine. Njihov pravilnik možete pročitati na ovom linku

Na prvoj diskusiji o regulaciji uličnog izvođenja u Novom Sadu gosti su bili Darko Glavaš, direktor Beokoma Grada Beograda i predsednik Komisije za razmatranje zahteva izvođača kulturnog i artističkog programa, Jovan Radulović, član Komisije za razmatranje zahteva izvođača kulturnog i artističkog programa Grada Beograda.

Darko Glavaš je na panel diskusiji rekao da je regulacija uličnog nastupanja u Beogradu znatno poboljšala kulturnu i turističku ponudu grada i da Novi Sad mora biti spreman na dug put od inicijative do usvajanja pravilnika koji bi regulisao nastupanje na ulicama i trgovima.

Jovan Radulović je naglasio kao vrlo podsticajnu činjenicu to što se na poslednjoj audiciji za ulične programe u Beogradu prijavilo duplo više umetnika nego pre dve godine, kada je u Beogradu započeta regulacija. On je na panelu predstavio i uslove i kriterijume za izvođenje uličnog programa na javnim površinama u Beogradu i rekao da u odlučivanju o uličnim nastupima učestvuje stručna komisija sastavljena od priznatih umetnika, predstavnika medija i gradskih institucija.

Druga panel diskusija bila je izuzetna prilika za poređenje novosadske inicijative sa iskustvima drugih gradova Evrope i regiona u oblasti regulisanja baskinga. Prisustvo gostiju iz više zemalja dalo je uvid kako u probleme tako i u pozitivna iskustva drugih sredina.

Pre svega, čuli smo više o beogradskoj regulativi…

Beograd

Virdžinija Đeković, direktorka beogradskog festivala Vreva, naglasila je odmah na početku kao jako važno to da ako rezultat regulacije ovog pitanja bude taj da ulica pripadne umetnicima, kultura će postati dostupna svima. Grad Beograd je prema njenom mišljenju veoma otvoren za ovu ideju što pokazuje regulativom i njenom primenom, ali i unapređenjima i otvorenošću za nove inicijative. Virdžinija kaže i da je proces dijaloga između građana koji su pokrenuli inicijativu za regulaciju uličnog izvođenja u Beogradu i Grada Beograda trajao oko godinu dana. Ona je naglasila i da regulacija sama po sebi nije dovoljna, sledeći jako važan korak jeste komunikacija sa umetnicima i promocija mogućnosti za ulično izvođenje, a kao dobar primer navela je pamflet grada Njujorka u kojem je na slikovit način umetnicima objašnjeno šta i kako da urade da što lakše dođu do dozvole i onoga što im je najvažnije – do nastupa.

Zagreb

Ulični zabavljač i svirač iz Zagreba, Davor Peršić, kaže da nije prezadovoljan regulacijom uličnog nastupanja u njegovom gradu, a kao najslikovitiji primer za to navodi da je kancelarija koja izdaje dozvole udaljena par kilometara od centra grada. U Zagrebu je međutim ipak, za razliku od Novog Sada, ulično izvođenje regulisano, izdaju se dozvole na 3 meseca koje koštaju 12 evra ali, kako Davor kaže, to je nažalost sve, i njegov utisak je da se ovim pitanjem niko u Zagrebu i ne bavi.

Svi učesnici diskusije saglasni su oko toga da je jako važno da se pronađe način da o tome ko će nastupati odlučuje publika, kao i da se mora uzeti u obzir da je svaki grad specifičan, i da nije dobro, a verovatno nije ni moguće napraviti univerzalan recept za rešavanje pitanja uličnog izvođenja.

Koliko su gradovi različiti potvrdili su svedočenjima o uličnom izvođenju umetničkog i zabavnog programa u svojim gradovima i Vera Boskovska iz Yu kongresen centra Aleksandar Makedonski u Skoplju, i Jean Ménigault, francuski klovn i pantomimičar.

Skoplje

Vera Boskovska je skopskim iskustvom, može se reći, iznenadila prisutne, jer makedonski glavni grad ima potpuno drugačija rešenja, ali i probleme od ostalih gradova. Naime, u Skoplju se trenutno sprovodi petogodišnji projekat za regulaciju uličnog izvođenja, a čija ideja bi se, kako Vera kaže, mogla opisati i kao festival koji traje 365 dana u godini. Ovaj projekat predviđa da makedonski ulični izvođači dobijaju honorare iz posebnog budžeta u iznosu od 75.000 evra, za razliku od drugih gradova gde je situacija obrnuta, gde umetnici plaćaju takse za dozvole da nastupaju na ulici. Međutim, kako Vera kaže, Skoplje ima i probleme, domaći izvođači nisu dovoljno zainteresovani za nastup na ulici, drugi nastupaju ali isključivo sa idejom da zarade čime žrtvuju kvalitet nastupa, treći su nezadovoljni visinom honorara… Osim toga, prema njenim rečima, građani u ovom gradu nemaju naviku da ostavljaju novac u šeširu, a uz to dozvole za strane izvođače nije lako dobiti, pa stranci ne žele da nastupaju na skopskim ulicama.

Francuska

Ono čemu svi koji se bave uličnom umetnošću u navedenim gradovima streme, na kraju je kao iskustvo iz Pariza opisao Jean Ménigault. Često opisivan i kao svetska prestonica kulture i umetnosti, Pariz ima viševekovno iskustvo ulica koje pripadaju umetnicima, pa nije retkost da su mnogi danas veliki i priznati umetnici prve nastupe imali recimo u pariskom metrou. U ovom gradu postoje mesta, na kojima je uvek dozvoljen nastup, dovoljno je da se „pokloniš i počneš“, a i policija je kako kaže ovaj francuski klovn i pantomimičar naviknuta na ovakav odnos prema umetnosti pa često ne prave probleme i ako neko nema dozvolu za nastup. Međutim, Jean kaže da ako u Parizu vidite umetnika sa šeširom radi se najverovatnije o početniku, a upravo nastup u pariskom metrou smatra se za svojevrstan ispit za mlade izvođače. Druga mogućnost je da je šešir lični izbor umetnika da bude marginalan. Jer, Francuska je poznata po ogromnim i skupim produkcijama, tamo je vrlo je očigledno da je umetnik plaćen, a takođe, u Francuskoj ne nedostaju prilike za umetnički angažman, ima jako puno festivala i uopšte mogućnosti za umetničko izražavanje. Škole za pantomimu i žonglere su uobičajene, a klovnovi i pantomimičari i njihova publika bavljenje ovim umetnostima doživljavaju kao zanimanje.

Italija

Od Aleksandra Carića čuli smo i zanimljivosti iz Italije i Rima, koji kada se radi o umetnosti, naravno, ne zaostaje za Parizom. Naime, u Rimu je ranije bilo zabranjeno da se na ulici koriste pojačala, tačnije naglašeno je bilo u regulativi da se muzika na ulici može izvoditi isključivo akustično. Sve dok se nisu pojavili bubnjari, a što je gradsku vlast „nateralo“ da malo izmeni „pravila igre“. U Bolonji postoji izvođač koji na sedeći na motociklu izvodi muziku, Grad ne može da reši njegov status godinama, pa dijalog o mogućim solucijama trenutno se vodi direktno između gradonačelnika i umetnika. Carić je ovim primerima i zaključio diskusiju, kako bi istakao to koliko je važno da na primerima drugih gradova učimo i tako na vreme predvidimo sve pojedinosti u vezi sa regulacijom uličnog nastupanja.