Zbog čega volim petrovaradinski Gradić

Gradić sam zavolela ne znajući ni jedan istorijski podatak o njemu. Podaci se čitaju u knjigama. U Gradić sam se prosto – zaljubila (a ljubav je slepa).

Gradić je autentična graditeljska baština iz 18. veka. Sa prozora kuće vidim Sat kulu na Petrovaradinskoj tvrđavi i znam šta mi je činiti u kom delu dana. Iako se toga ne pridržavam baš u potpunosti.

U Gradiću se jasno čitaju osnovne postavke urbanizma koje je osmislila carica Marija Terezija. Sagradila ga je za vojsku koja je bila smeštena na Petrovaradinskoj tvrđavi i čuvala njeno carstvo. Znala je da njeni podanici moraju da žive udobno kako bi mogli dobro da joj služe.

Kroz Gradić šetam i mislim da sam u Gradu Trnove Ružice u kome je vreme stalo i čeka se Princ da probudi uspavanu Lepotu iz 18. veka. Ko još ne bi voleo da čeka Lepotu?

U Gradiću stanuje Lajoš Lukači, mi ga zovemo Lajčika, jedina osoba koja zna kako se navija satni mehanizam u Sat kuli na Petrovaradinskoj tvrđavi. Iz daleka se vidi ovaj sat na kome velika skazaljka pokazuje sate, a mala – male, beznačajne minute. Lajčika sve zna o tegovima drevnog mehanizma. Zna i mnogo više od toga! Zna tajne prohujalog vremena i ne krije ih… Svega je tu bilo…

U Gradiću postoji Promenadni trg koji se sada zove Trg Vladike Nikolaja. To je nekada bilo mesto okupljanja i događanja, trg poput grčke agore. Nekada je blistao kao gospođe oficiruše kada su paradirale u novim haljinama, nafrizirane. Sada je zarastao u korov, a gospođe su ostale u Davnom dobu. Ipak, iz korova može da nikne svašta! Za sada se ovde igraju deca koja nagoveštavaju da život nije stao.

U Gradiću nema novogradnji niti novokomponovanih vila. Kuće su od cigala (pojedine sa pečatom inicijala starih majstora, zbijene, ušuškane kako bi bile toplije. Nema ovde opasnosti od jake košave koja podiže tepihe kao preko Dunava uNovom Sadu. (To sa tepisima godinama sam doživljavala stanujući u zgradi na keju s pogledom na Petrovaradinsku tvrđavu).

Gradić ima krovove od biber crepa koji je baština sam po sebi i koji su najfotografisaniji sa Petrovaradinske tvrđave. Ispod krovova su zbijene strasti davnih vremena koje zrače do danas. Prošlost kao život danas! Sasvim prihvatljivo, zato u Gradiću život ima Energiju i Čar.

U Gradiću je nekoliko balkona s ogradom od kovanog gvožđa. Prizivaju Romea i Juliju. Ili onog već pomenutog Princa… Prizivaju i cveće koje bi se prelivalo preko rustičnih ograda…

Kapije Gradića su toliko trošne, a lepe, da stalno mislim da će se pojaviti lopovi i početi da ih kradu pod okriljem noći kako bi ih prodali nekom Novom Gazdi po basnoslovnoj ceni. Iza kapija se kriju tajne sa kojih bi trebalo razgrnuti paučinu. Ko želi neka uleti pod naslage paučine!

Ni manjeg Gradića, ni većeg zavodnika. Dok šetam Hektora pronalazim novo, i novo. Neko se glasno smeje i smeh se razliva akustičnim Gradićem preko kaldrme.

Ceo Gradić je idealna “open air” pozornica na kojoj su glavne ličnosti njegovi stanovnici, naizgled namćori, a duša im golubija. Otkrijte ih!

Gradić je komšiluk! Ako nemate sitniš da biste platili hleb/mleko blagajnica u radnjici svegaisvačega će reći – “Donećete kasnije”. I dodaće – “Ne brinite. Nećemo pobeći odavde”. Pa ko bi i bežao iz ovakve Lepote, pitam se svakoga dana. Ne idem nikuda!

Gradić sam odabrala za svoju adresu jer sam to želela, nisam starosedelac. Stanujem 28 godina u kući pored koje su nekada tutnjali vozovi i tada, kako pričaju, drmali su se temelji koje je postavila Marija Terezija, ali i tanjiri/čaše na stolu/kreveti. Svakog dana kad dolazim preko mosta iz Novog Sada i ugledam vizure Gradića pomislim – Najlepši si!

U Gradić u septembru dolaze Ulični svirači. Dobro došli!

— Autor teksta: Bojana Karavidić

Ovaj post je takodje dostupan na EN.

Ovaj post je takodje dostupan na EN.

Pokrovitelji festivala

Medijska podrška

Prijatelji festivala

Partneri