Ko se boji Isadore Duncan još?

U slavu umetnosti, mladosti i lepote, Festival uličnih svirača podržava Viva Dance Serbia i poziva vas da pogledate priču o hrabroj i prkosnoj Isadori koja nikada nije odustala od svojih snova!

Fantastični biografski mjuzikl “Ko se boji Isadore Dankan?” imaćemo prilike da pogledamo i čujemo u subotu 9. marta 2019. na sceni Jovan Đorđević Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Predstavu je postavila mlada hrvatska rediteljka Gea Gojak.

Plesni ansambl “Viva Dance” je neverovatno uspešno odgovorio na izazove koje je pred njih postavilo sećanje na majku modernog plesa Isidoru Dankan i njen buran, odmetnički život, kojim se Isidora slično Diotiminom Erosu, bosonoga kreće i koji dramaturški podseća na antičku tragediju.

Pozornica je postavljena minimalistički. Sve promene se dešavaju na nivou koreografije, songova, kostimografije i svetla što na najbolji mogući način Isidorinu biografiju izmešta u dekontekstualizovanu, univerzalnu ravan odnosa čovek – umetnost, čovek – tradicija, čovek – društvo, čovek – sistem i ravan njenih/njegovih izbora kao i konsekvenci koje iz istih proizilaze. Gledajući podelu mogli bismo pomisliti da je ovaj mjuzikl posvećen deci i tinejdžerima, međutim Gojak vešto nalazi izraz kojim se obraća zaista svima, od sedam do sedamdeset sedam, a takvih dela nema puno (na pamet mi padaju Egziperijev “Mali princ” i “Rokenrol za decu” Vlade i Gileta).

Isadorina bizarna smrt, uzrokovana “slučajnim” uvijanjem njenog dugog šala među rotirajuće točkove automobila – mašine koja će označiti kapitalističko doba masovne proizvodnje (fordizam) – otvara predstavu na krajnje stilizovan način. Vidimo najduži šal koji se uvija oko Isidorinog vrata a čujemo kočenje mašine koja nije gipka za ples ali zna da ubrzava. Katarzu ćemo za razliku od grčkih tragedija naći u Isidorinom nasleđu, a ne u smrti tragičnog junaka. Dalje se u mjuziklu odvija njen život od kako je kao devojčica odbacila pačke, trikoe, špic patike, baletanke što je naravno impliciralo njen konflikt sa nastavnicom plesa, no Isidoru to nije obeshrabrilo da podstiče svoje koleginice sa baleta da učine isto.

Isidora još kao devojčica izneverava očekivanja koja se postavljaju pred nju krajem 19. veka i seme vere u savršeno preplitanje života i umetnosti koje je zasađeno još tada, razvijaće se u njoj beskrajno ma šta istorija društvena i privatna nosila sa sobom. A nosiće, videćemo u mjuziklu, gubitak kćeri Dijudre i sina Patrika koji su takođe stradali u automobilu survanom u reku Senu. Dva propala braka, prvi sa čuvenim scenografom i reformatorom pozorišta Edvardom Krejgom i drugi sa Parisom Singerom, naslednikom kompanije koja je proizvela čuvene šivaće mašine “Singerice” ali i najbolniji gubitak formalno trećeg supruga, no po prirodi njihovog odnosa, upamćenog kao jednog od najromantičnijih, najburnijih, najbučnijih najljubavničkijih ikada, pa je tako možda bolje reći ljubavnika i srodnu dušu Sergeja Aleksandroviča Jesenjina. Opšta istorija nosiće najveći rat koji je do tada snašao svet a to sve će se naravno odraziti i na Isidorin ples koji je u početku bio lepršav da bi kasnije postajao sve statičniji.

Za Dankan je ples ekspresija unutrašnjeg pokreta duše, ona je nošena muzikom do mere njenog vidljivog oprisutnjenja u telu koje se kreće, a kada se umetnik izražava gestom dolazi do udvajanja subjekta koji je istovremno i subjekt koji se izražava i subjekt kojim se izražava. Upravo će to Isadorino proživljeno iskustvo revolucionarno podvući crtu u percepciji plesne umetnosti. Tako ples postaje osmišljavanje, otkrivanje, ogoljavanje istine uklanjanjem nepotrebnih slojeva ispod kojih je.

Da bi Dankan došla do toga bila je neophodna pre svega borba za ženska prava koja je započela potpisivanjem konvencije o ženskim pravima, impresionizam, američki individualizam, ali i uticaji koji za nju nisu bili baletski koreografi i plesači već filozofi i pesnici Ruso, Niče, Vitmen čiju je misao prevodila u ples. Tako je Isadora krčila put svim danas poznatim savremenim plesnim formama jer pre nje su slobodniji ples imali samo zabavljači u salonima ali njihov ples nije bio viđen kao umetnost i podela je bila vrlo jasna. Stoga je Isadorin podvig bio ogroman kako bi napravila iskorak i transformisala medij plesne umetnosti.

Koliko je ambiciozno, ali videćemo ne i pretenciozno bilo izneti pred decu plesnog ansambla “Viva Dance” priču Isadore Dankan možemo samo misliti, međutim suptilnost dramaturgije i režije Gee Gojak kao i znalački pristup deci učinio je, videćemo to, da ga sa lakoćom odigraju dok je Una Duraković iznela lik Isadore Dankan onako kako bi to iznela Isadorina prijateljica, koja zajedno sa Isadorom ostavlja baletanke.

autor: Boris Malinović